Mi nećemo na Berlin – hoćemo na Solun

TOKOM Drugog rata položaj Makedonije se iskomplikovao. Bila je okupirana i dezorijentisana. Pri kraju rata, Hitler i Nemačka namenili su joj ujedinjenje i nezavisnost. To su podržali i Bugari, kad su shvatili da neće sačuvati okupirane prostore. Najsigurnija ponuda Makedoncima je nuđena od jugoslovenskih komunista – da budu peta republika u budućoj jugoslovenskoj federaciji.

U haosu, koji je dugo vladao jugokomunisti su uspeli da pridobiju i organizuju svoje pristalice. Prevagnula je struja koju su predvodili komunisti, školovani u Srbiji. Iako nisu imali predstavnika na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine, odluke toga skupa su im omogućile da podignu ustanak i organizuju partiju. Uspeli su da se okupe u manastiru Prohor Pčinjski, u Srbiji, i da tu 2. avgusta 1944. godine proglase – Republiku Makedoniju!

NJu su doživeli kao svoju državu, tačnije samo od njih treba da zavisi da li će se potpuno osamostaliti ili ostati u jugofederaciji. U to se najbolje uverio i Svetozar Vukmanović, koji je bio poslat sa Visa, od strane Tita, da kanališe odluke Sobranja. Kad je Vukmanović podržao predlog da predsednik Sobranja postane Vidoje Smilevski, protivnici predloga su ga upitali: „Šta se vi mešate, šta ovde tražite?“Smilevski se morao izjasniti da li je Srbin ili Makedonac?

DOK SE slavilo proglašenje republike, u vojnom garnizonu u Skoplju – pobuna! Vojska je odbila da krene na sever i da učestvuje u borbama za oslobođenje cele Jugoslavije.

Neposlušnost su branili odlučnošću: „Mi nećemo na Berlin – hoćemo na Solun!“.

Makedonci su prvi sazvali i skupštinsko zasedanje, Sobranje, na kome se većalo tri dana i doneto više odluka. Dve odluke su izazvale posebno interesovanje.
Prva odluka: Proglašena je samostalna – Pravoslavna makedonska crkva!
Crkve i crkvena dobra oduzeta su Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kojoj su pripadala.

Zatražena je i autokefalnost – međunarodno priznanje nove crkve. Srpska pravoslavna crkva je mnogo postradala u ratu, naročito u Hrvatskoj i BiH, ali i na KiM i Makedoniji, što je bio novi udarac. NJena delegacija, sa patrijarhom, krenula je za Moskvu, za pomoć i savet sestrinske ruske Crkve.

Kakvo je bilo iskustvo u SSSR-u? Ovoj poseti dat je odgovarajući publicitet. Agencija Tanjug nije javila šta je rečeno povodom postupka Skoplja, ali jeste – da je „data podrška“ novoj vlasti i Jugoslaviji. Tako je glasio službeni izveštaj, a šta su crkveni velikodostojnici stvarno odneli ispod mantija, nije bilo teško pretpostaviti. Svesni komunista, nosilac nove vlasti, nastupao je sa jasnim verskim opredeljenjem: „Ne verujem u Nebesa, već – u Marksa i Engelsa“. A, šta su ova dvojica teoretičara mislila i pisala o religijama, dobro je poznato.

Šta je pred maršom fanatika preostalo verujućima? Trpljenje i molitva.

I JOŠ jedna odluka, ona – da makedonski jezik postaje zvanični i jedini, imala je takođe snažan odjek u samoj Makedoniji. A sve je kumuliralo u Kumanovu i okolini, gde su Srbi bili većinski narod i gde su „svi“ govorili srpski. U štrajk su stupili đaci i profesori Kumanovske gimnazije, koja je uživala veliki ugled.

Koliko su Makedonci „bukvalno“ shvatili svoja prava iz odluka AVNOJ-a najbolje su demonstrirali u jednoj anketi: Da li ste za svoju samostalnu vojsku ili zajedničku jugoslovensku?

Četiri republike – Slovenija, BiH, Crna Gora i Srbija – su se izjasnile za jedinstvenu armiju, dok su Makedonci bili za svoju samostalnu vojsku.

MAKEDoNCI su bili aktivni i u raspravama o prvom Ustavu FNRJ iz 1945. godine. NJih je „bunila“ ustavna formulacija da su se „naši narodi svojom voljom ujedinili u Jugoslaviju“. Glumili su neobaveštenost, interesujući se – ko je i kada proverio „volju naroda“? Posebno ih je mučilo: gde se zagubilo „pravo na otcepljenje“, koje je bilo proklamovano odlukama AVNOJ-a u Jajcu i svim prethodnim odlukama?

Neposlušnost su branili odlučnošću: „Mi nećemo na Berlin – hoćemo na Solun!“

Neće na Berlin jer se tamo ratuje, gine i gubi glava.

Ovo isto neki dezerteri.