Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Page 1 of 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Next

Go down

Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Eroo on 11/10/2018, 20:34

Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini


Carigradska patrijaršija saopštila je da će započeti proces davanja nezavisnosti crkvi u Ukrajini u odnosu na Rusku pravoslavnu crkvu.
Izvor: Tanjug četvrtak, 11.10.2018. | 19:25 -> 19:12
Ta odluka je saopštena nakon danas održanog redovnog Sinoda, javio je AP.
Iz Carigradske patrijaršije je saopšteno da je ukinuta odluka iz 1686. godine, prema kojoj je Kijevska mitropolija predata Moskovskoj patrijaršiji.

Carigradska patrijaršija ukidanjem te odluke polaže pravo na crkvu u Ukrajini, javio je Sputnjik.

Ruski mediji prenose i da je pres sekretar patrijarha Kirila da je ta odluka legalizacija raskola i da predstavlja katastrofalan potez kojim je pređena crvena linija.

Ruska pravoslavna crkva je faktički “prekinula diplomatske odnose” sa Carigradskom patrijaršijom, navodi Sputnjik.

Predsednik Ukraijne Petro Porošenko izjavio je da je Carigradski patrijarhat već doneo odluku o dodeljivanju autokefalnosti Ukrajinskoj crkvi.

“Odluka je već doneta”, rekao je on novinarima u Kijevu, komentarišući ishod trodnevnog sinoda Carigradske crkve.

Prema njegovim rečima, to je pitanje ukrajinske bezbednosti, državnosti i svetske geopolitike.

“To je pad trećeg Rima”, rekao je on i dodao da će Ukrajina garantovati verske slobode pripadnicima svih konfesija.

_________________
Ruf, nur ruf!
avatar
Eroo

Posts : 24111
2016-07-22


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Eroo on 11/10/2018, 20:40

Svjedočimo velikom raskolu u Pravoslavlju. 
Zanimljivo će biti vidjeti kako će se postavit srpska PC. 
Kako god se odlučili - ne valja. Ili će se zamjeriti 
grčkoj PC ili ruskoj. Pada mi na pamet da bi za njih bilo najbolje 
proglasiti se Grkokatolicima. S tim ništa ne bi promijenili što se 
tiče vjerske prakse i običaja, a imali bi sigurnu zaštitu od Vatikana. :D

_________________
Ruf, nur ruf!
avatar
Eroo

Posts : 24111
2016-07-22


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by RayMabus on 11/10/2018, 20:44

A za dvije minute počinje istorijska utakmica i prvi puta igraju Crna Gora i Srbija u Podgorici

Ulje na vatru ha ha ha
avatar
RayMabus

Posts : 75438
2014-04-11


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by RayMabus on 11/10/2018, 23:53

Rusi bijesni : Katastrofa i raskol

https://www.index.hr/mobile/clanak.aspx?category=vijesti&id=2029833

Odjeb je lansiran

Ajte se malo bavit Kazastanom gdje gubite stanovništvo a ne uvatili se Ukrajine i Balkana di jebu u zdrav mozak ostali pravoslavni svijet

Dugoročno ovo je dobro za kršćanstvo jer će se ruska pravoslavna crkva morat sad posvetit jačanju pravoslavlja u samoj Rusiji i Kazastanu
avatar
RayMabus

Posts : 75438
2014-04-11


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Ringo10 on 12/10/2018, 04:53

Prvo ne treba da bjesne I mislim da je taj naslov prenapuhan. Ukrajinska crkva treba da bude autokefalna ali ne treba da sprecavaju one koji zele da ostanu vjerni drugoj frakcji da budu gdje hoce.

Drugo - Rusi mozda drze do crkve ali popovske pizdarije sigurno nece imati utjecja na politiku Rusije.

Trece, Pravoslavlje bez RPC je marginalija. Taj carigradski patrijarh je samo figura I nista vise. Jebo njega kad mora da  ga verificira vlada Turske da bi uopce mogao glumiti neki autoritet. 
Padom Carigrada sve je to svedeno na malo vise o NISTA.

Cetvrto, u sve ovo je involvirana POLITIKA, kao I u sve do sada. A radi se I o pohlepi za lovom iu za crkvenim nekretninama.

Peto, svi ovi koji se ubise podrzavajuci Ukrajinsku sadasnju politiku prde u prazno. U Ukrajini je na vlasti profasisticka hunta, ali to ovjd dezurnim mamlazima nije jasno.
Svi koji podrzavaju ukrajinsku huntu neka smo pogledaju kako se  Ukrajini tretiraju nacionalne manjine I kakva je razina manjinskih prava.  

I onda neka usporede ta prava u Rusiji sa onima u Ukrajini. Nebo I zemlja.

Zapad to podrzava samo radi antiruskog divljanja ove kijevske hunte. A inace im se gade.

Nista se sa ovim promijeniti nece u politickom smislu. Osim sto ce se ubrzati raspad Ukrajin.
A Ukrajina za sada opstaje ovakva I ovolika samo zato sto Rusija nije zainteresirana za njen raspad.

Onog trena kad se to promijeni, Ukrajine kakva je sad vise nema.
avatar
Ringo10

Posts : 5692
2015-09-24


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by vuksadinare on 12/10/2018, 07:20

...ma to je takav proces...inace tradicionalno je bilo sukoba unutar autokefalnih pravoslavnih crkvi kroz povijest i neslaganja...jedni su zauzimali stranu carigradske patrijarsije drugi ruske...i te dvije struje su uvijek bile u klincu nekad vise nekad manje ali kontinuirano
avatar
vuksadinare

Posts : 53559
2015-09-08


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by vuksadinare on 12/10/2018, 07:21

carigradska patrijarsija se uvijek smatrala prozapadno dok je ruska vukla na svoju stranu...
avatar
vuksadinare

Posts : 53559
2015-09-08


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Ringo10 on 12/10/2018, 07:45

@vuksadinare wrote:carigradska patrijarsija se uvijek smatrala prozapadno dok je ruska vukla na svoju stranu...
Carigradska petrijarsija je od 1453 kurac od ovce. Od onog dana kad su horde Mehmeda II Fatiha srusile u prasinu veliki kameni kriz sa vrha te crkve  Svete Sofije.

Carrigradski patrijarh MORA BITI ODOBREN OD TURSKE VLADE. Jebes takvu patrijarsiju.

Sta je Pravoslavlje bez Ruske Crkve. Malo vise od NISTA. Marginalna vjerska zajednica.

Odjebe li sve njih Ruska Crkva,  sta im ostaje. Pedro Potrosenko I njegova neonacisticka bratija. I Erdoganov takozvani Patrijarh.

Nemoj mi majke ti spominjati to PROZAPADNA. U prijevodu to znaci produzena ruka Britanaca, Amera I ostalih anglosaksonskih supaka.
avatar
Ringo10

Posts : 5692
2015-09-24


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by vuksadinare on 12/10/2018, 07:49

@Ringo10 wrote:
@vuksadinare wrote:carigradska patrijarsija se uvijek smatrala prozapadno dok je ruska vukla na svoju stranu...
Carigradska petrijarsija je od 1453 kurac od ovce. Od onog dana kad su horde Mehmeda II Fatiha srusile u prasinu veliki kameni kriz sa vrha te crkve  Svete Sofije.

Carrigradski patrijarh MORA BITI ODOBREN OD TURSKE VLADE. Jebes takvu patrijarsiju.

Sta je Pravoslavlje bez Ruske Crkve. Malo vise od NISTA. Marginalna vjerska zajednica.

Odjebe li sve njih Ruska Crkva,  sta im ostaje. Pedro Potrosenko I njegova neonacisticka bratija. I Erdoganov takozvani Patrijarh.

Nemoj mi majke ti spominjati to PROAZPADNA. U prijevodu to znaci produzena ruka Britanaca, Amera I ostalih anglosaksonskih supaka.
...a cuj i kod nih s ebore za prevlast...nisu samo u pitanju vjerska pitanja..ima tu i drugih stvari..politika,financije,utjecaj itd itd
avatar
vuksadinare

Posts : 53559
2015-09-08


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Stanojko on 12/10/2018, 08:40

Eh, sta uradise od srpske Ukrajine.... Za sta su nasi preci ginuli... :roll

_________________

"Kad pripeče zvezda oko Svetog Ilije, pa misliš izgore sve. A tek će jedne noći - kiša, k'o ova: letnja, topla. K'o Bog da plače. A ja kažem mom Proki: "Proko, kiša, burazere!". Pa izađem u dvorište i postojim među šljivama. Sav onako mokar, al' još k'o ne verujem da pada. Pa podignem ruku, a ono kaplje, niz ruku mi curi..."
avatar
Stanojko

Posts : 7361
2014-05-05


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Eroo on 12/10/2018, 09:39

@Stanojko wrote:Eh, sta uradise od srpske Ukrajine.... Za sta su nasi preci ginuli... :roll
E, i od srpskog Krfa i Soluna. I ostalih srpskih zemalja. Sade nema kuj da brani Niš i Šumadiju. :)

_________________
Ruf, nur ruf!
avatar
Eroo

Posts : 24111
2016-07-22


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Eroo on 12/10/2018, 09:43

@Eroo wrote:Svjedočimo velikom raskolu u Pravoslavlju. 
Zanimljivo će biti vidjeti kako će se postavit srpska PC. 
Kako god se odlučili - ne valja. Ili će se zamjeriti 
grčkoj PC ili ruskoj. Pada mi na pamet da bi za njih bilo najbolje 
proglasiti se Grkokatolicima. S tim ništa ne bi promijenili što se 
tiče vjerske prakse i običaja, a imali bi sigurnu zaštitu od Vatikana. :D

Ispada da sam se šalio, a moj prijedlog itekako ima smisla.
Pravoslavne crkve nemaju nikakvog razloga da su odvojene od Vatikana.

_________________
Ruf, nur ruf!
avatar
Eroo

Posts : 24111
2016-07-22


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Stanojko on 12/10/2018, 09:51

@Eroo wrote:
@Stanojko wrote:Eh, sta uradise od srpske Ukrajine.... Za sta su nasi preci ginuli... :roll
E, i od srpskog Krfa i Soluna. I ostalih srpskih zemalja. Sade nema kuj da brani Niš i Šumadiju. :)
Da, da...Nova Serbija i Slavjanoserbija...

Нова Сербија

Сплет различитих околности претходио је сеобама Срба из Војне границе половином 18. века у Украјину, која се налазила у саставу Руског царства.
Губећи из дана у дан поверење у бечки двор, не желећи да дођу на власт угарског племства, изложени прогонима сваке врсте, пре свега однарођавању, Срби су у православној словенској Русији видели "обећану земљу", у којој ће наћи заштиту и нови завичај.
Интересовање Русије за православно и словенско становништво на балканско-панонском простору имало је у основи, сем емотивних, и стратешко-политичке разлоге који су били у функцији остваривања интереса на југу Европе. Поред ових разлога, Срби су, као организовани ратнички народ, били погодни за обезбеђивање јужних граница Русије према Турцима и Татарима, односно за остваривање давнашње жеље ове моћне царевине да избије на обале Црног мора.
Идеја о сеоби Срба у Русију јавила се у годинама које су уследиле после Велике сеобе. Прве исцрпније вести о Србима у јужној Угарској послао је царском руском двору кнез Прокопије Богданович Возњицин, руски посланик у Бечу, представник Русије на преговорима о закључивању мира између хришћанске коалиције и Турске, у Карловцима 1699. године. Тада је боравио у неколико манастира на Фрушкој гори, где је сазнао о жељама Срба.
У време Ракоцијевог устанка (1703-1711), када су Срби као народ били егзистенцијално угрожени, њихови представници почињу да се обраћају руском цару, тражећи да их прими под своје окриље. Појединци су почели да одлазе у Санкт Петербург како би цару изложили своје жеље и захтеве. Тако је већ 1704. године Пана Божић, обрштар из Титела, отишао у Русију да замоли цара Петра Великог да Србе прими за своје поданике. Срби су, истиче Божић, "увек на служби против муслимана без сваке плате и требовања за једино православље".
Када је Петар Велики почео 1710. године припреме за рат против Турске, Јован Текелијам, обрштар Поморишке границе из Арада, и Вулин Илић, обрштар Потиске границе из Сегедина, послали су писмо Петру Великом у којем га моле "да помисли и о њиховој српској земљи". Са своје стране они нестрпљиво чекају "да пожуре службом својом за свога православнога цара". Ова двојица су 1712. године, заједно са својим врховним обрштаром Мојсијем Рашковићем, руском цару понудили да са 10.000 граничара заједно крену на Турке. То је било у складу са позивом руског цара, упућеном свим хришћанима да се укључе у рат који су Руси повели против турака и Татара. Упркос свим позивима, одзив Срба није био велик, мада је у саставу руске војске био и један српски одред, којим је командовао капетан Јован Албанез.
Да би се подстакло досељавање Срба у Русију, основана је посебна царска комисија са широким овлашћењима, што је подразумевало све послове од врбовања, преко прихватања и смештаја досељеника на посебно одређена места, организовања насеља и њиховог укључивања у војно-територијални систем, до обезбеђивања насеља и њиховог укључивања у војно-територијални систем, до обезбеђивања финансијских средстава за ту намену. Руски цар Петар Велики је 1723. године упутио Јоана Албанеза у српске земље, мислећи на Војну границу у Потисју и Поморишју. Тада му је дао Позивну грамоту, којом се обратио свима који су били спремни да ступе у руску службу изражавајући решеност да формирају неколико коњичких пукова састављених од Срба.
Позивна грамота и акција Јована Албанеза дали су одређене резултате. Тако се 1724. године на подручју Украјине доселило око хиљаду Срба; формирана је Српска команда, која је 1727. године преформирана у Српски хусарски пук. После повратка из рата против Персије, пук је размештен између тврђава Тора и Линије, а српским војницима обезбеђена је земља за обраду. Српски хусарски пук организован је на начин који је много подсећао на систем Војне границе у Аустрији.
Следећи талас досељавања Срба на подручју Украјине уследио је 1747. године, када су дошли српски граничари из Поморишја на челу са Петром Текелијом, који је постао командант Српског хусарског пука, добивши велика признања од руског царског двора.
Пјотр Аврамович, како су Руси звали Петра Поповића Текелију, пронео је породично име од Немачке до Кавказа.
Међу Србима који су се у 18. веку одселили у Русију, Петар Текелија досегао је највиши чин и остварио блиставу војничку каријеру. У војну историју Русије је ушао половином 18. века и остао до данас. Унук Јована и син Ранка Текелије, заповедника Поморишке границе, рођен је 1720. године у Араду. Као 21-годишњи младић одлази на бојиште у време када је беснео рат за наслеђе аустријског престола. Уместо оца, предводио је арадску компанију. После седам година вратио се у Арад славом овенчан. Овде се повела расправа између оца и сина о томе ко ће командовати Компанијом у миру. Пошто је био истиснут, затражио је и добио "отпуст из аустријске службе" и отишао у Русију, где је примљен са поручничким чином.
По доласку у Русију укључен је у састав Српског хусарског пука. После неколико година, 1751. добио је чин капетана. До тог времена одлазио је више пута у завичај у Поморишје да врбује развојачене граничаре да пређу у Русију. Као "поузданик" руског цара, Текелија је био прогањан од аустријских власти, које су му на крају ускратиле гостопримство.
Нове војне успехе Текелија је постигао у руско-турском рату, који је отпочео 1757. године. У бици код Колиме био је тешко рањен. За заслуге у овом рату добио је чин потпуковника.
У руско-пруском рату главнокомандујући фелдмаршал Салтиков поверио је Петру Текелији команду над посебним "летећим одредом". У овом рату Текелија се истакао у бици за Берлин. У извештају генерала Чернигова је забележено: "Потпуковник Текелија са Српским пуком и Козацима, храбро је напао непријатеља о чему сведочи хиљаду заробљених". Од Врховне команде тражио је да буде награђен вишим чином. Пуковнички чин је добио приликом освајања Толберга, који је заузео Српски хусарски пук.
По завршетку Седмогодишњег рата 1763. године у коме се истакао, Петар Текелија је постао командант Српског хусарског пука. На челу ове јединице био је и у време када су руске снаге интервенисале у Пољској 1767. године. За "разборито командовање" Војна колегија га је унапредила у чин бригадира.
У новом руско-турском рату 1768. године посебно се истакао у бици код Хотина, када је извршен продор преко Дњестра.
Нове победе постигао је у Фокшану у Молдавији и Браили на Дунаву. После битке код Рјабаја Могиле, у којој се Текелија истакао, главнокомандујући Румјанцев, у рапорту царици, посебно истиче његов допринос победи. За заслуге у бици код Когула 1770. године добио је Орден Свете Ане И степена и унапређен је у чин генерал-мајора. На крају рата, 1774. године постаје генерал-пуковник и добија Орден Светог Георгија. Постављен је за војног команданта Новоросијског краја.
Устанак Јемељана Пугачова (1773-1775) усталасао је редове Козака и актуелизовао њихово питање. Реч је била о њиховом положају у Запорошкој Сечи. Пошто је централно утврђење Сеч опколио са јаким војним снагама, Текелија је сазвао скуп запорошких старешина и прочитао им Манифест царице Катарине II о укидању Запорошке Сече у Украјини. Првобитно јединствено негодовање Козака претворило се у међусобне поделе, да би се, на крају, помирили са судбином. Текелија је захваљујући свом богатом војно-дипломатском искуству успео да развојачи Запорошку Сечу "без проливања и једне капи крви". Ово је утрло пут организованој државној колонизацији и успостављању царске власти на овом немирном подручју.
У знак признања за умиривање Козака, Петар Текелија је од царице Катарине II добио Орден Светог Александра Невског . Нешто касније унапређен је у чин генерал-аншафа и постављен за команданта посебне армије од 18.000 људи, чији је задатак био да штити државне границе на обалама Црног мора.
На немирној руско-турској граници 1778. године поново је дошло до рата. Под командом кнеза Потемкина налазили су се Кримски корпус Суворова и Кавкаски корпус Текелије.
Усред ратног похода Текелија је несрећно пао с коња и тада је тешко повређен. Тиме је његова војничка каријера дефинитивно била завршена.
После пензионисања Петар Текелија се повукао у Новомиргород, "шанац који су пре три и по деценије населили његови земљаци из Цесарије". био је веома богат. На његовом имању радило је око пет хиљада људи. Почетком 1792. године, "својим славним делима и животу, конце постави. Јуначки обучен, на канабету седећи смерти је у очи погледао и умрео".
Потиска и Поморишка граница укинуте су 1741. године. Тада је питање сеобе Срба у Русију још више актуелизовано. Ово је подстицала и пропаганда коју су водили Срби у служби руског цара и конзуларни представници Русије у Бечу. По том задатку међу граничаре у Поморишју и Потисју долазили су поред поручника Петра Текелије и капетани Гаврило и Димитрије Перић. Поморишци, који су били најупорнији у жељама да се иселе у Русију, обратили су се руском посланику у Бечу грофу Бестужеву и замолили га да посредује код цара да их прими "због њихове храбрости, благочестија, сродства и неизмерне преданости руском цару". Извештавајући о овој молби руску царицу Јелисавету, Бестужев је нагласио: "Када је ствар дошла дотле, да бечки двор својевољно себе лишава храбре српске војске, то нам остаје да се прижељно постарамо да је придобијемо за себе".
Прву групу, са око 4.000 људи, из Поморишја и Потисја, али и других српских крајева, повео је у Украјину, другом половином септембра 1751. године, пуковник Јован Хорват. Претходно је на предлог Дворског ратног савета од царице Марије Терезије добио "отпуст из војске", као и пасоше за официре које је повео. Граничари су преко Токаја стигли у Кијев 10. октобра 1751. године.
Вођа сеобе Јован Хорват је крајем 1751. године дошао у Санкт Петербург, где је уручио молбу царици Јелисавети Петровној да Србима дозволи да се населе на територији Руског царства. После краћег времена, 24. новембра 1751. године издат је Указ царице Јелисавете "О примању у поданство Срба који желе да се населе у Русију и служе у посебним пуковима и одређивању на граници према турској страни погодних места за насељавање, о одређивању плате коњици према платама у хусарским пуковима и подређивању тих пукова Војној колегији". У Указу је још истакнуто да је жеља српских досељеника да живе и служе у држави исте вере, блиске по духу, традицији и језику. Нису наведени никакви други разлози, нити је поменуто незадовољство српских граничара изазвано развојачењем Потиске и Поморишке границе. У царичином указу је стајало: "И пошто насељавање тог народа који први пут долази у нашу царевину, како за нашу војну службу, тако и за умножавање станишта у пустим местима, никако другачије до врло корисно може бити, ми смо, премилостиво изражавајући нашу спремност да прихватимо тај народ указом од 13. јула ове године, нашем посланику грофу Бестужеву Рјумину наредили да поменутог пуковника Хорвата обавести да смо дали нашу царску сагласност, да ћемо не само њега и официре, него и све друге припаднике српског народа који пожеле да дођу у нашу царевину, све њих, као људе са којима нас веже иста вера, у службу и поданство наше примити".
Основна намера, изречена у Указу, била је да се досељеницима пружи сва могућа помоћ, "како би се, уживајући нашу царску милост, могли на најбољи начин, а својим породицама усталити на новом месту, тако да тај новопридошли у нашу царевину народ не само не буде разочаран и гурнут другима, већ да показаном добром вољом и користима од нашег поданства и верности буде привучен да у још већем броју дође и насели наше крајеве".
Неколико дана касније уследио је Указ Сената под називом "О насељавању на руским границама српских досељеника". У Указу се наводи да Срби треба да буду "погранична милиција", као што су били и на аустријској граници. Држава се обавезала да ће за досељенике издвојити земљу погодну за обрађивање и пружити им помоћ у грађевинском материјалу. Све остало су граничари морали да обезбеђују сами. Исто тако, Сенат је дозволио српским досељеницима да могу "да граде цркве у својим насељима и да о томе обавештавају Свети синод, а свештеницима, само оним при пуковима, обезбеђује се плата према платама у хусарским пуковима. Остале свештенике при црквама саграђеним у одређеним насељима, као и школе, уколико им буду потребне, досељеници морају издржавати о свом трошку". На тај начин, Руска држава је питање школовања српске деце на матерњем језику као и вероисповести препустила искључиво досељеницима, не обезбеђујући им финансирање.
Српски досељеници нису подизали сопствене школе, али су дизали цркве. било их је тридесетак, а налазиле су се под јурисдикцијом Кијевске митрополије Руске православне цркве. Касније су биле прикључене Перејенославеноборипољској епархији. У Новој Сербији је био подигнут и српски манастир. За архимандрита је био одређен калуђер Софроније, који је избегао из Србије. Било је покушаја да се оснује српска епархија. Чак је за епископа предвиђен Симеон Кончаревић. Од тога се ипак одустало, јер је на овом подручју била организована Руска православна црква. Сматрало се да две православне цркве на истом подручју нису потребне.
Остварујући царску повељу, Сенат је 11. јануара 1752. године издао Даровну повељу генерал-мајору Јовану Хорвату о оснивању два хусарска и два пандурска пука, о подели земље, давању плата, привилегија и права, као и о додељивању имена овом подручју - Нова Сербија, док је новоподигнуто утврђење добило назив Света Јелисавета, из којег се развио Јелисаветград. Убрзо је, 3. фебруара 1752. године, уследила Инструкција Сената која је носила назив "О насељавању у задњепровским местима Срба и других народа који су дошли са генерал-мајором Хорватом". Инструкцијом Сената било је регулисано и пребацивање Срба из Кијева у места њиховог сталног смештаја, односно на територију Нове Сербије.
У новој постојбини Срби су се населили источно од буга и Сухиње, од Дњепра према истоку, а јужно од линије која спаја ушће Виса у Сухињу, на истоку до ушћа Тјасмина у Дњепар. Била је то територија Нове Сербије. Настала су следећа насеља: Надлак, Печка, Јенопоље, Павлиш, Глоговац, Шајтин, Семлак, Цубиљ, Цибуљево, Варадин, Панчево, Вршац, Владимировац, Кањижа, Сента, Бечеј, Турија, Надлај, Мартонош, Моширин, Чонград, Фелдвар, Бешка, Митровица, Вуковар, Косовка, Иванковци, Суботица.
Заповедник је постао генерал-мајор Јован Хорват. У саставу команде су се налазили потпуковници Јован Чарнојевић, Михајло Продановић и Михајло Хорват, мајори Никола Чорба и Јосиф Денаро, капетани Јосиф Цветановић, Максим Вујић, Јован Михок, Лазар Серезлија и Лука Поповић.

Славјаносербија

За све то време становништво које је остало у Поморишју припремало се за масовни покрет у Русију, на подручје данашње Украјине. Ситуација је постала крајње критична. Запретила је опасност да читава Војна граница опусти. Командант Баната генерал-мајор Карл Леополд фон Енгелсхофен, да би одржао ред, морао је да позове у помоћ одред оклопника. Царица Марија Терезија је издала наредбе жупанијским властима да обзирније поступају са граничарима, док је српском народу упутила проглас у којем је саопштила да ће они који желе да остану у статусу граничара морати да се преселе на подручје Баната, где ће три године бити ослобођени од плаћања дажбина. У исто време, царица је издала Казнени патент уперен против агената који су наговарали Србе на сеобу. На темељу његових одредаба предвиђено је да агенти и њихови јатаци могу бити ухапшени и предати суду. У случају доказане кривице чекала их је смртна казна. Србима је било изричито забрањено да примају или траже ратну или цивилну службу страних сила.
Уместо да се ситуација смирује, она се све више компликовала. Тако су коморске власти биле против било каквог компромиса, а истрајавале су у намери да се Срби иселе на нову границу на Дунаву, или да потпадну под жупанијску власт. Колика је била одлучност Срба да се селе и колико је било незадовољство аустријском управом и одбојност према укључивању у угарске жупаније, најбоље сведочи податак да су они били спремни да, уколико не добију отпуснице, пређу у Турску, "јер им тамо веру не дирају".
Бечки двор је известио руску царицу Јелисавету Петровну како се међу Србима "развило криво мишљење да су они слободан народ и да могу ићи куда хоће". Даље је наглашено: "Код њих се јавила непослушност према царским наредбама а зло је толико нарасло да су ради његовог сузбијања били присиљени да употребе присилна средства".
У покушају спречавања преосталих граничара да се одселе у Русију умешао се и карловачки митрополит Павле Ненадовић, молећи царицу Марију Терезију да са своје стране све учини не би ли приволела његове вернике да одустану од сеобе.
Годину дана после прве сеобе Срба у Русију, уследила је нова 1752. године, под вођством пуковника Јована Шевића и потпуковника Рајка Прерадовића.
На том путу српски народ је преживљавао праву драму, коју је Милош Црњански дочарао у Сеобама: "Те јесени године 1752, последњи транспорти оних, који су се селили у Русију, пролазили су кроз хунгарску земљу и прелазили Тису, као што сербски сватови и сербски погреби иду". Све се то одвијало "уз лелек и смех, уз плач и кукњаву и смејурију. Водили су их официри, као пре у рат, а бројала их је, и јављала у Кијев, росијска мисија у Токају. само нити је ко имена њихова знао, нити ко иде, а ко остаје, ни ко се креће, ни ко задржава. Него су личили на олују и поплаву".
Колоне српских граничара стигле су у Кијев "месеца декемврија године 1752". Били су импресионирани његовим сјајем. Ово њихово расположење описао је Милош Црњански: "После оних колиба и росијских стражара, са кровом од сламе, под којима је ноћио, на путу, за Кијев, на брегу, тврђаве, цркве, рађевине горње вароши, чиниле су се, трептаве, као нека росијска царска круна, која се, у то доба, међу тим отпуштеним официрима, замишљала, сва у драгом камењу. Софијска катедрала, Андријевска црква, Печерска лавра, Златна капија, у снегу, на брду, учинише се тим досељеницима, првих дана, као грађевине, не људских руку, него као да их је нека луда уобразиља градила, у снегу и леду".
Царица Јелисавета Петровна је 17. маја 1753. године донела одлуку којом је одредила да се српски граничари населе од Бахмута до Лугања, према Дону. Све олакшице и привилегије које су годину и по дана раније добили досељеници у Новој Сербији биле су потврђене и за оне којима је наложено да се населе у област која је названа Славјаносербија. То је потврђено и указом од 21. маја 1753. године. Насељавање српских граничара у Славјаносербију, са седиштем у Славјаносербску, одвијало се по плану израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Штаб се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године.
За разлику од досељеника у Нову Сербију, они који су пристизали у Славјаносербију били су припадници разних народа. Поред већинских Срба, доселили су се и Бугари, Власи, Цинцари и Грци.
Командант је био генерал-мајор Јован Шевић. У руководству су били и виши мајор Петар Шевић, капетан Симеон Пишчевић, Иван Миоковић, Стеван Сабов, Игњат Миоковић, Ђорђе Премић и Константин Јузбаша. У команди пуковника Рајка Прерадовића били су потпуковник Максим Зорић, капетан Иванишевић и други.
Живот у Славјаносербији је у својим "Мемоарима" описао Симеон Пишчевић, капетан једне од граничарских рота.
Симеон Пишчевић потиче из старе српске племићке породице пореклом из Паштровића. Отац Стефан био је капетан и заповедник Шида. Родитељи су се трудили да га "што боље упуте у науке". Већ у петој години научио је да чита и пише на матерњем језику.
Када је навршио осам година, родитељи су га одвели у Петроварадински Шанац (Нови Сад), где му је ујак, виши капетан Секула Витковић, управо примио команду над пуком Земаљске милиције. Овде је, у Латинској школи, учио матерњи и латински језик.
Убрзо је ујак, по службеној потреби, отишао у Беч, па је повео младог Симеона да учи немачки језик и друге науке. О томе Пишчевић каже: "Учио сам аритметику, а почео се и у геометрији сналазити". У Бечу је остао три године.
По повратку у завичај, отац га је одвео у Сегедин, с намером да га упише у Пијаристичку гимназију. Овде је обавештен да сем католика не примају ученике других вера. Зато је остао у приватном пансиону годину и по дана, учећи немачки језик.
После Сегедина, отац га је одвео у Осијек, у канцеларију врховног заповедника, маркиза де Гвадањија, "ради изучавања судске и војне администрације, на немачком језику". То је учинио због тога "што ми Срби, већ по својој природи, немамо ни на шта друго толико склоности, колико за војну струку".
У рату за наслеђе аустријског престола граничари су 1744. године упућени на фронт на Рајну. Нашли су се у саставу Подунавског пука, којим је командовао мајор Вук Исаковић.Као писар у његовом штабу, млади Пишчевић је видео и забележио многе догађаје.
Када су се вратили из рата, "милитаре" је очекивало непријатно изненађење. Управо у то време, Дворски ратни савет је донео одлуку о распуштању Земаљске милиције и на подручју Подунавско-славонске границе.
Непоколебљиво решен да иде у Русију, после неколико година Пишчевић се упутио у Темишвар, генералу Енгелсхофену. Он је, као војни гувернер Баната, чија се надлежност протезала и на подручје Подунавља и Славоније, био задужен да распореди "милитаре" у јединице на ново подручје Војне границе.
У "Мемоарима" Пишчевић каже да га је Енгелсхофен покушао да одврати од намере да се исели у Русију, упозоравајући га да се не угледа на примере старијих, који су, огорчени на Мађаре, одлазили у Русију. Не поричући да ће Срби у Русији бити лепо примљени, нагласио је да је све то "руска политика", јер ће се Срби тамо "изгубити и преокренути, и унуци и праунуци неће знати право порекло своје", што им се у Аустрији не би догодило.
Уважавајући речи генерала, Пишчевић је остао непоколебљив у одлуци да оде у Русију, тражећи од њега "отпуст" из аустријске војске. На крају га је и добио!
Са "отпустом" Пишчевић је отишао пуковнику Јовану Шевићу, који је као предводник планиране сеобе, од руске царице Јелисавете Петровне добио генералски чин, с правом да додељује чинове оним официрима који ће му се придружити. Пишчевићу је доделио чин капетана.
У "Мемоарима" Пишчевић наводи да је са породицом за Русију кренуо 24. октобра 1753. године из Петроварадина. Пролазио је кроз Сентомаш (Србобран) и Сегедин. За Токај "пут је био тежак, а киша падала сваки дан". Тамо је наишао на другачије пределе: "Од Токаја почеле су да нам се указују планине, почели су уски путеви". Пред пољском границом "ушли смо у велика брда и стене", наставља Пишчевић своје казивање о путу из завичаја у Русију. Када су сишли са планине, сместили су се у пољско село Дукљу. Одавде према Жулкви, пут је био подношљив да би поново постао "тежак и неугодан". Стигли су, после великих перипетија, у град Броди.
По тмурном времену, на прагу зиме, Пишчевић се почео да двоуми: да ли да остане до пролећа или настави пут за Русију. Одлучио је да ипак истраје. Путовали су из дана у дан, "с највећим тешкоћама, по страшној студени, пробијајући се кроз сметове".
Доспели су до места Хвастово. Овде су чули да су близу руске границе. Ван себе од одушевљења, Пишчевић је забележио: "Глас да је руска граница већ близу, подстакао ме је да се не задржавам, него да пожурим до жељеног циља".
Пишчевић је хитао према Русији: "Путовали смо по хладноћи, по завејаном путу тешко се пролазило, и ја сам морао први да се пробијем, и себи правим пут. На много места су коњи и кочије просто пропадали у снег. Најзад смо по таквом злу стигли на Шељеговски прелаз".
У Шељеговку је приспео 22. децембра 1753. године. Ишао је даље. У Кијеву 24. децембра 1753. године завршава путовање дуго два месеца.
На подручју Славјаносербије Пишчевић је дошао августа 1754. године.
У "Мемоарима" је оставио аутентично сведочанство о природи и животу наших граничара на тлу Украјине: "Када је настало пролеће (а у тим крајевима клима је врло блага и пролеће рано почиње)... цела та пустиња је подељена на два дела, а сваки тај део на чете или шанчеве. Обележене су границе и, поред речица, земљиште које ће се обрађивати. Планови су затим послати Војној колегији на одобрење, и док се све то није довело до краја прошло је лето и почела је дуга зима..."
"Господа генерали", каже даље Пишчевић, "издали су наређење и распоред куда и у који шанац који од капетана да иде. Капетанима су додељени официри, а наредбом да пођу на своја места и започну одмах изграђивати насеље. Мени је припао шанац поред реке Донеца; место се звало Рајевка. Шума ми је била близу."
Досељеници су се нашли у сасвим другој земљи од оне коју су напустили. Пишчевић о томе каже: "Пали смо у праву и чисту пустињу и сви смо, а нарочито они поред реке Лугана, видели шта значи тежак живот. Нити смо имали где главу да склонимо, нити смо знали одакле да почнемо. Све нам је требало, а нисмо имали ништа".
Опис насеља у Славјаносербији Пишчевић наставља речима: "Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили земљом, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Када је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао".
Упркос свему, тешкоће су превазиђене, о чему Пишчевић пише: "Те невоље смо имали само прве године. Касније се све поправило. С пролећа смо почели сејати жито, радити баште, гајити крупну и ситну стоку и све врсте живине и живот нам је постао лакши". Затим наставља: "Касније смо нашли пут реком Доном за Черкаск и Таганрог, пристаниште на Азовском мору у које су Грци из Цариграда довозили вино и другу робу".
Овако је Симеон Пишчевић почео живот у украјинској земљи. Није ни слутио каква га блистава каријера очекује као будућег генерал-мајора, човека од великог поверења руског царског двора, којега су слали у деликатне дипломатске мисије.
Три деценије после доласка у Русију, написао је "Мемоаре". Пишчевићеви унуци и праунуци нису знали српски језик и постали су Руси. Пророчански су се оствариле речи генерала Енгелсхофена, које је изговорио пред младим Пишчевићем у Темишвару, у освит сеобе Срба у Русију.
Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству!
Руском царству Срби су у време постојања граница, а и по њиховом укидању, добро послужили у ратовима који су на разним странама вођени другом половином 18. века.
Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Сербије и Славјаносербије. Тако се помињу: Хорвати, Шевиши, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи и други. Сем реченог, Арсенијевић даје драгоцене податке и о насељима, упркос чињеници да у већини њих у то време готово да није било Срба. Прослава за обележавање стогодишњице сеоба је припремана у Славјаносербску у Јекатеринославској губернији. Планирало се да се у овом насељу подигне споменик Јелисавети Петровној, за чије су се владавине Срби овамо населили.
Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо претопили у Украјинце. Тако је век и по после досељавања остало само око хиљаду Срба у овом подручју Украјине. Данас припадају историји.
Драму српског народа који се населио у Нову Сербију и Славјаносербију и за неколико деценија нестао, описао је Милош Црњански у "Сеобама": "Сви они који су се иселили, да избегну иго паорства у Аустрији, гинули су и умирали и сахрањивани безимени у руску земљу, коју је убрзо преплавио руски народ... Ти паори, међутим, који су своје кости посејали у земљу, која су је Нова Сербија назвали, засипали су имена својих села, која су у срцу носили. На географску карту Русије и Европе за вечност".

_________________

"Kad pripeče zvezda oko Svetog Ilije, pa misliš izgore sve. A tek će jedne noći - kiša, k'o ova: letnja, topla. K'o Bog da plače. A ja kažem mom Proki: "Proko, kiša, burazere!". Pa izađem u dvorište i postojim među šljivama. Sav onako mokar, al' još k'o ne verujem da pada. Pa podignem ruku, a ono kaplje, niz ruku mi curi..."
avatar
Stanojko

Posts : 7361
2014-05-05


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Stanojko on 12/10/2018, 09:52

To su danas Donjeck i Lugansk... cheers

_________________

"Kad pripeče zvezda oko Svetog Ilije, pa misliš izgore sve. A tek će jedne noći - kiša, k'o ova: letnja, topla. K'o Bog da plače. A ja kažem mom Proki: "Proko, kiša, burazere!". Pa izađem u dvorište i postojim među šljivama. Sav onako mokar, al' još k'o ne verujem da pada. Pa podignem ruku, a ono kaplje, niz ruku mi curi..."
avatar
Stanojko

Posts : 7361
2014-05-05


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Eroo on 12/10/2018, 10:08

@Stanojko wrote:To su danas Donjeck i Lugansk... cheers
Di god dođete samo pravite pizdarije. :D

_________________
Ruf, nur ruf!
avatar
Eroo

Posts : 24111
2016-07-22


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by pizzon on 12/10/2018, 10:10

istocna ukrajina, krim, to nikada nije bila ukrajina. ali, od komunizma zapad je jedino uvazio bratske, administrativne granice.
gorbacov je morao prvo
da koriguje nepravdu, pa tek onda raspusti sssr.

_________________
„Usred zime, najzad sam otkrio da u sebi nosim nepobedivo leto (a.camus )
avatar
pizzon

Male
Posts : 14619
2016-07-21


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by mutava baštarda on 12/10/2018, 10:18

@Eroo wrote:
@Stanojko wrote:To su danas Donjeck i Lugansk... cheers
Di god dođete samo pravite pizdarije. :D
Dobra...  lol!

_________________
Staljinizam je dobar kome ga je bog dao.
                                   ministrica Dalić
avatar
mutava baštarda

Posts : 9007
2015-09-14


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Eroo on 12/10/2018, 10:23

@pizzon wrote:istocna ukrajina, krim, to nikada nije bila ukrajina. ali, od komunizma zapad je jedino uvazio bratske, administrativne granice.
gorbacov je morao prvo
da koriguje nepravdu, pa tek onda raspusti sssr.
Oš reć da je bila Rusija?

_________________
Ruf, nur ruf!
avatar
Eroo

Posts : 24111
2016-07-22


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Stanojko on 12/10/2018, 10:24

@Eroo wrote:
@pizzon wrote:istocna ukrajina, krim, to nikada nije bila ukrajina. ali, od komunizma zapad je jedino uvazio bratske, administrativne granice.
gorbacov je morao prvo
da koriguje nepravdu, pa tek onda raspusti sssr.
Oš reć da je bila Rusija?
Ma jok...Nemacka

_________________

"Kad pripeče zvezda oko Svetog Ilije, pa misliš izgore sve. A tek će jedne noći - kiša, k'o ova: letnja, topla. K'o Bog da plače. A ja kažem mom Proki: "Proko, kiša, burazere!". Pa izađem u dvorište i postojim među šljivama. Sav onako mokar, al' još k'o ne verujem da pada. Pa podignem ruku, a ono kaplje, niz ruku mi curi..."
avatar
Stanojko

Posts : 7361
2014-05-05


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by vuksadinare on 12/10/2018, 10:25

@Stanojko wrote:
@Eroo wrote:
@pizzon wrote:istocna ukrajina, krim, to nikada nije bila ukrajina. ali, od komunizma zapad je jedino uvazio bratske, administrativne granice.
gorbacov je morao prvo
da koriguje nepravdu, pa tek onda raspusti sssr.
Oš reć da je bila Rusija?
Ma jok...Nemacka
nije ti fazon...trebao si rec slovenija.. :)
avatar
vuksadinare

Posts : 53559
2015-09-08


Back to top Go down

Re: Carigrad potvrdio da daje autokefalnost crkvi u Ukrajini

Post by Sponsored content


Sponsored content


Back to top Go down

Page 1 of 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Next

Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum